Andrej Petrovic

Маторци стално дробе о томе како млади ништа не читају. Можда је то и тачно. Али ми смо тек престали да слушамо њихове приче за лаку ноћ. Навикнути смо на усмену књижевност, а и традиција нам је усмена. Да то није баш нешто без везе показало се појавом инетрнета и мобилних телефона. Читав саобраћај међу људима данас се обавља усмено. Поште одавно немају шта да раде. Да није пензија и других државних исплата одавно би ставиле катанац. Уосталом, већина оних мањих ради само пре подне. Да је жив, мој прадеда Григорије, ликовао би као бесан: цивилизација се вратила на његова уверења. А и он није читао. Додушњ, није знао ни да пише

Али, било како било, међу крагујевачким клинцима круже најразличитије приче, или како се то још назива: урбане легенде. Једна од најпопуларнијих урбаних легенди је заправо сељак – Жома из Тополе који је једног дана спасио готово отказани авионски лет у иностранство.

Каже: „Чекам ти ја на аеродрому у Београд лет:  „Београд-Чикаго“. Чекам, чекам и пушим цигару за цигаром, узбудио се да видим бели свет.  Одједном чујем ти ја на онај малечни звучњак неки женски глас који вели: 'МОЛЕ СЕ ПУТНИЦИ ДА УНИЂУ У АВИЈОН'.

Бацим цигару, уватим торбе, шта све нисам понео, од удице до микроталасне, други ти је свет тамо, шта ја знам. Таман што сам ставијо ствари у оно мало шифоњерче, узмем ти да прочитам новине. И тако седим и читам, кад оно чујеш на онај мали звучњак она женскиња прича ки да се уватила за нос: 'МОЛЕ СЕ ПУТНИЦИ ДА ИЗИЂУ ИЗ АВИЈОН'. Шта да радим, изиђем ти ја из авион и запалим још једну цигару, кад ете ти онај исти глас каже да поново униђему ухутра. Ништа, бацим цигару, једва два дима извуко и вратим се. Таман отворим новине да видим ко је умро на овако диван дан, кад Жома иде у бели свет, опет се раздра онај звучњак који нас моли да изиђемо. Па онда поново да униђемо... И тако неколико пута.

 Изнервирам ти се ја и доватим ону слушкињу од авијон, мало је протресем, па јој речем: 'Какав је бре то безобразлук час униђи час изиђи, нисам ја овца па да ме теро ко како стигне'! Кад она поче да ми се извињава; 'Јао, Жомо, извини молим те ја не знам шта је ово, напио се пилот па нема ко да управља с летелицу, него, Жомо, ајде ако оћеш ти да нам помогнеш да одвезеш авијон до Чикага па ће овај ваљда да се отрезни до тамо'. Пристанем ти ја није ми први пут, униђем у ону кабину, изведемо оног авијатичара да прилегне мало да одмори. Бацим ја поглед на шал таблу кад тамо триста дугмића, знам да се само користе два-три, оно остало ти украс. Седнем, вежем се, убацим у прву, одврнем прозор избацим лакат, упалим машину, бацим поглед у ретровизор кад оно авион ради крилима горе-доле...“

Не тако давно, у Србију је дошао, по мом мишљењу, један од најбољих филмских глумаца, а по мишљењу свих девојака света, један од најсексипилнијих мушкараца на свету, Џони Деп. Џонија је у свом „Дрвенграду“ угостио некадашњи Емир, а данас надалеко познати српски редитељ Немања Кустурица. Деп је отворио трећи по реду филмски фестивал „Кустендорф“ и у ту част је откривена биста америчког глумца, где није било нежељених коментара, као када је Кустурица дословно сахранио четврти део филмског блокбастера „Умри мушки“. Између осталог Џони је за телевизију РТС дао ексклузивни интервју где је одговарао на гомилу глупих и неукусних питања, али је пред крај интервјуа рекао како му се највише свиђа српски дух и осећај поноса и да је то, за њега нешто невероватно; права реткост.

После тога, одушевљен похвалам, променим канал у намери  да задржим лепо расположење, али све што је лепо, зна се, кратко траје.

И тако ја погрешим и пустим вести, кад оно имам шта и да видим. Неколико људи, мушкарци и жене, стоје код неке фабрике, окружени лешевима разних домаћих животиња. Наставим да гледам пошто ми ништа није јасно и схватим да ти људи протествују међу лешевима као некадашњи радници те затворене фабрике за прераду месних производа. Све потребне информације телевизија је за вести прикупила од женског дела протестаната, пошто су мушкарци у пола реченице почињали да плачу. Угасим телевизор и опсујем онај дух и понос од малопре.

Нисам ни смео да завршим мисао, да ли ће се међу онм остатцима наћи и неки људски.

Помислим само како хорор филмови у овим ситуацијама изгледају смешно и како би требало пред вести и у новинама да се стави упозорење да програм није намењен млађима од осамнаест година, људима са срчаним и било каквим проблемима, јер у филмовима и серијама где се повезују стварно са нестварним, глума и ефекти, нема овакве реалности, па им упозорење није толико ни потребно.

Ja nisam parkanac iako sam rođen u istom dvorištu gde i moj matori koji i sam kaže da to nije bio u pravom smislu te reči, ali pamti poslednje generacije parkanaca među kojima su Majče, Mile Zum, Pire, Mire, Aca, Kreca, Sire, Zaginac... i još mnogo onih koji su ostali urbane legende i onih koji su odavno zaboravljeni. Jedna od tih legendi koju sam čuo govori o nekom liku koji je mogao sa grane na granu, ne dohvatajući zemlju, da se spusti duž celog parka, od nekadašnjeg bokserskog kluba do Bunkera. Toliko je bio gust. Sada bi mu, vala, za tako nešto trebao paraglajzer. Ali ispostavilo se da to što je naš park tako zverski proređen i nije najveća šteta.

Pre neki dan gledam sa babom fotke iz vremena kada je ona bila mlada. Jedna mi privlači pažnju: dve žene svečano obučene u rano prolećno popodne, stoje. Između njih klinac na biciklici skockan ko za sajam: kratke ispeglane pantalonice sa, kao britva oštrim, šavovima; bele dokolenice i džemperić od angore; ima i naočare za sunce - moj otac kome je jedva šest godina. Okrenem fotografiju; tamo, grafitnom olovkom ispisan datum: „maj 1960. Na ulazu u Veliki park“. „Bila je nedelja“, dodaje baba. Ponovo okrenem fotku: iza njih se vidi ringišpil, neke ogromne ljuljaške sa čamcima, biciklи različite veličin, privezani šipkama za središte betoniranog kruga po kojem su se beskrajno vrtele i jedna bela kućica za koju baba kaže da su u njoj stajala kriva ogledala u kojima je svako ko je lep mogao da postane ružan i obrnuto.

Sada je taj prostor ograđen i postao je gradilište. Čujem da se podižu nekakvi hoteli, čak i stambene zgrade, a sve pod firmom teniske akademije. Dečji zabavni park ja ne pamtim. Ne mogu da se trsim kako mi je zbog njega krivo. Jedva ga se seća i moj ćale. Mogli bi da me ubede da, posle toliko godina nepostojanja, za tako nečim i nema više potrebe. Mogli bi da ne znam kako već deceniju unazad u sred pešačke zone parka i oko fontane u njegovom centru deca ne voze one automobilčiće na baterije, koje im neki dosetljivi sugrađanin iznajmljuje za krupnu kintu. Ili da ne postoji ono ruglo, slično ribarskim kampovima na Moravi, gde isti takav čilac peca penzionere koji unučićima plaćaju da se malkice provrte na minijaturnom ringišpilu sumnjive građe ili da skakuću po nekoј drljavoј trambolini. Tu je čak i jedna auto prikolica u kojoj taj vlasnik zabavnog parka stanuje.

U redu, razumam – „nema se!“ Ali šta ako iznenada nestane potreba i za ovakvim zabavnim parkom koji je očigledno ovde sleteo sa nekog vašara, jer sumnjam da će oni koji budu stanovali u elitnom naselju koje se zida na mestu nekadašnjeg, sada dovoditi decu na ovaj rasklimani ringišpil? Da li će tada po principu po kojem je prebukiran čak i jedan Zlatibor, u sred Velikog parka, pored one kamp kućice nići čitavo kamp naselje? I da li će tako čitav Veliki park nestati u podeli između dobitnika i gubitnika tranzicije. Kao da je i sam stao pred ona kriva ogledala koja od svega lepog mogu da naprave ružno...

Stvarno se zbog svega toga osećam pomalo trulo.

                                         Ovaj tekst sam objavio u svojoj kolumni u lokalnim kragujevackim novinam "Svetlost",a odnosi se na to ,da cuvena sportska familija Djokovic unistava jedan deo Kragujevackog parka, kako bi napravila sportsku akademiju.